Znaš kako, kapija kad je otvorena, ondak nema gostiju. Svi smo naši. Ako ne razumete lalinski - to znači da svako mož da uđe ukuću i da bude ko najrođeniji. Zašto kosa u šakama? Pa kosimo detelinu, treba naraniti te ministre i premijere. Najtužnije je to što i pored tolikih šaka oni što kose, jesu samo plišani i dobri. Cevčiće ih tadići, đelići i ostali ptići, dok ne skočimo mi što smo još uvek tu i tamo ovde, a bez da kažemo "hop". Što bi reko moj rođak sa salaša: "Zatrpaš đubre "uđubre", ta ko će ga i tražiti".

Igraš poker godinama, sve moguće kombinacije si u rukama imao, ide novo deljenje, znaš da ćeš da popušiš. Dvoumiš se da li da odeš sa gvozdencima u džepu, ili da odeš bez ičega. Klimneš glavom i dobiješ glasački listić, sve u coloru sa Tadićem, i bonusom koji kaže da se ta karta važi kao dobitna u svakoj kombinaciji. Neko vreme razmišljaš. Neko vreme. Koliko je prošlo? Više od deset godina?

Kontra svetlo mi nešto štipa oko, a ja baš volem da gledam na tu stranu. Kad bi se okreno da vidim ko mi je iza leđa, imo bi Štogod od prizora. Ja baš nisam nešto podoban za "javan" divan, pa bolj' da prećutim deskripcije što mi se ukazuju.

Baš juče nam u gostima bili neki pedagoški radnici, onako opušteno svrnuli - na kafu i kolače, partiju "preferansa"...

"Mladi gospodine, znate li vi da je *kuc-kuc* u stvari krivac za *da, daaaa?*, a da ne govorimo o lančanim posledicama po sve ono što je bitno, a ishodi iz najudaljenijih periferija smisla", procedim onako između dva guca kave, zalogaja gibanica s makovima crvenim i kucnem dva puta o astal, al' sa tri prsta.

"Da, Daaaaa!!!", kao pogođen munjom prodere se moj sin, mali Miladin - VELIKI Srbin.

Stručni kolegijum je isrkao istog momenta nešto kave natrag u šoljice. Činilo se sve to u neku ruku zabavno, kako meni, tako i Miladinu koji se smejao tim zbunjenim radnicima pedagogije, onako iskreno, kako samo dete od dve godine to ume da odsmeje.

"Ne čini li vam se, mladi gospodine..."

"Jeste!", prekinuo me je moj kolega sin.

"Ali čemu brzanje, gospodine? Ne budimo toliko euforični... Dakle, ne čini li vam se, mladi gospodine da su te rečenice pomalo komične, kada se nagutaju pomenutih "kuc-kuc-ama" i "Da, Daaa-mova", pogotovo kad počnu da prosipaju znakove interpunkcije po sebi ili iza sebe, ostavljajući aromatične tragove do suštine, do toaleta  - do njih samih?", analizirao sam sa sinom situaciju za stolom, u pauzi između dva zalogaja svog debelog parčeta gibanice.

"Jeste, tato, kakili su i piskili su, u... u VE CE!"

"Ali Aleksandre, kako je moguće da na taj način pričate sa detetom koje jedva ima dve godine?", krenula je vaspitačica sa cigaretom međ' namalanim u suncokrete noktima.

"Način? Ja se izvinjavam, ali ne vidim ovde nijedan način. Recite mi molim vas, kako jedan prost čovek da ga prepozna, kad ga vidi."

"Koga da prepozna Aleksandre?", rekla je zbunjeno, tresući pepeo od cigarete pored pepeljare.

"Zaćin, tatooo!", konstatovao je moj kolega sin, upirući prstom u njenog muža, profesora u lokalnoj osnovnoj školi,  koji je kašiku šećera sipao pored svoje šoljice za kafu.

Onda ide svima znana gospođa tišina, u haljini od najgrđih boja, koju kad vidim odmah iskrivim usne, trepnem par puta i poželim da ostane što duže tu. Moja prva i jedina ljubav.

"Zar i ovo dete, kako ste ga već oslovili, treba da vam crta, gospođo "Množina?", rekoh u nekom ciničnom tonu, ali sa osmehom zavodnika vedete.

"Zar i ovo dete, gospođo!!!", rekao je moj kolega sin, gledajući je kako gasi cigaretu na stolnjak pored pepeljare, uzima svoj mobilni, muža i suncokrete sa noktiju i beži napolje niz stepanice, kao da je prepaljena.

"Tato, teta i čika su otišli u VE-CE!", rekao je moj kolega.

"E, jebiga! Šta ti misliš, da ce ga posle cele ove ujudurme Marija i Ognjen upisati u obdanište? Baš znaš da uprskaš stvar!"

"Jebiga tato! Mariju će u prskiti Ognjen, tato?", zakljičio je kolega.

Ili ti "na govnetu ples". Blues. Onaj bezobrazni, ravničarski. Bosonogi beli. Nema železnice i dnevnice dolarske, ali ima dudova, šorićaka i gusaka što flitaju, pa kad se sigraš šuge i lepre, a nagaziš u sveže guščije govno, ono ti onako mlako obliže nožne prste, čineći ti za sekund neverovatan užitak, koji ti se već u narednome zgadi. Valjda zato što se govno oladi. Uglavnom tada šuga ili lepra pređe na drugoga. Onako miroljubivo. Ako ne dođe gusan da sikće. Mada i njega mož jebati. Nije ti rod.

Ja rešio problem hrkanja. Žalili se svi na mene. Žena, sin i moj dečko iz niša. Problem je u stvari bio pokrivač. Ćebe. Kad sam premoren pa jako spavam, a pokrijem se ćebetom ili me ovi moji što me voledu šuškaju njime, ondak kad ga zveknem nema di da izađe, pa se stvori vakum i dupe mi povuče falš-vazduh, te se usled još meni nepoznatih razloga desi to da moje telo doživi šok i dođe u njemu do manjka kiseonika, za koji se bori hrkanjem. Zastava 101 je to rešila auspuhom, a ja neću nikome da odajem svoj patent!

Inache Успеније свете Ане valjda bejashe.

Ja isho do bashche da vidim shta ima novo chelobashche.

Paradajz pocrveneo jer mi se digo na komšinicu pridveče kad sam išo da ga zalijem.

Njejzino dupe braćala, to još nisam vido...

Moro sam još jedared da ga se dotaknem, ako niđe dugde onda ovde.

Pretvorilo se zalivanje u problem zbog tog dizanja.

Isprsko sam komshiju preko ogradu.

Nadrko se komsha.

Ko ga jebe.

Vlažni su vam zidovi.
Što ne pišate kroz prozore,
Digli su vam se podovi
Ćoškovi vam dišu na škrge i pore.
Svetla su vam crvena.
Životi u repro-kamerama,
prostorija pod zemljom skrivena
Crna, cijan, magenta, i žuta panorama.
Bilborde su vam zasrali golubovi.
Putokazi su od straha pozeleneli,
Krajputaši, oblaci i snovi
Razmišljaju koga bi sa sobom razneli.
Zeleni su vam mozgovi.
Semafori se stide pa crvene,
Na zeleno rođaci i mali bogovi
Na Žutom naoštreni plugovi.
Da gospodine.
Lepo smo se razumeli,
Ne koristim veše izume
i vrlo dobro znam šta ste njima hteli.
Ja sam nulta grupa ali pozitivan.
Voleo bih da mi se lepite za prste,
Uvaljane u papriku stucanu u avan
Kada skuvam paprikaš za goste.

Takvog dupeta ja ne pamtim u našem selu. A, ne, ne... Znaš kad sastaviš ruke i opružiš prste da ti tarlahaju ko ptica, pa zazmuriš i mrdaš prstima ko 'obotnica, a kez ti se zalepi na usnu, i glavom kreneš da tumaraš levo desno, kao da vagaš štogod što ti je milina da pogrešiš dok meriš, pa opet nanovo kreneš is početka...

Ja da budem iskren, nikad nisam vol'o kad žensko dupe mož da stane u dve ruke. Te što imaju takva dupeta, one jedu za ručak pavlake i zelene salate. Ne daj ti bože kad im se proprdi, one ondak odu do toaleta, tamo ga sevnu onako tiho stiskajući ga sarmama i oma se omažu onim vlažnim maramicama. Ne verujem da imaju veliku nuždu. To bi bilo nečuveno. To smrdi a i pavlaka može da se ispiški. Povraćanje je mama.

Meni čelobašte Komšinica... A zna da joj je dupe onako kako treba, pa mu zvekne samo tuniku odgore, dole one na gajtan gaće i izađe da zaliva paradajz predveče. A kontra svetlo baš ide meni na vidikovac, pa i ja izadjem da poberem šljive koje su još zelene, baš takve mi i trebaju a imam i šećerac kukuruz - jedan red, baš niz njenu ogradu.

"I šta kažeš komšinice, je l' rodilo?"

"Šta te boli kurac!"

A dobro i kaže. Kad je suša ondak ne valja, kad padne kiša opet ne valja. Nikad ne valja. Jebiga. Ja se uvek lepo izdivanim sa dup... mislim sa komšinicom i bole me briga.  Eto.

Mada... Po svemu sudeći, ne diže se samo meni na komšinicu.

Neko i po mraku vole da paje.

Foto: Komšinicina kuća u NEvreme, mislim da sam oko 15 sec. lovio te munje na bulb.

Pozdrav blogerkama što im pola dupeta stane bar u dve naše šake.

Danas sam bezobrazno pričao sa svojom rođenom sestrom preko slušalice. Nejebica me je naterala na to da je pozovem. Verujem da joj je naša majka rekla za mene, jer nije bila iznenađena kad sam se predstavio. Pristala je da se kresne sa mnom. Razgovor putem slušalica je bio nešto duži jer sam joj davao instrukcije kako da me nađe dok je putovala. Usput, dok je sedela i presedala razna sedala javnoga prevoza, smišljali smo razne perverzije, seksualne poze i radovali se prvom susretu. Padala je kiša, pa se našalila kako joj neće biti potrebna predigra. Zvono na mojim vratima nije radilo. Začuo sam samo dva puta:  "Kuc-kuc". Bacio sam stetoskop na zemlju i oktljučao.

Ova kapa dodaje možda i previše simbolike fotografiji i podseća na neku ružnu priču, koju čovek što je nosi svakako nije zaslužio. Nego nešto me buni... Ja sam došao, uradio par fotografija i otišao, to mi je jasno. A on?  On nije tamo ostao, nego je jednostavno tamo?